Evo, tija bi napisat dvi riči o imenima ulica u Splitu.
Ma nije to karakteristično samo za Split, vengo i za druge gradove u Hrvatskoj.
Za Europu neznan, al' za Ameriku to ne važi. Jerbo njihove ulice se ne zovu, one se broje.
Kako? A lipo...
Njiman ulice imaju nazive po brojevima...recimo treća ulica, peta ulica, šesta avenija...i tako u nedogled. Ameri su pojednostavili sve, nisu komplicirani, ka recimo mi.
Sićan se jednog svog kolege koji je današnju Senjsku ulicu uvik zva - Senjska, jerbo se Senjska tako zvala i prije. A u moje vrime je bila Lenjingradska. Ka i Prvoboraca ulica koja je prija bila Tartaglina ulica. A meni je uvik ostala Prvoboraca, jerbo san se tako bija navika.
Mislin da je vlast učinila veliki konfužjun s izmjenama naziva ulica, jerbo ti više nemoš nikome tako lako objasnit di triba ić, ako te kojin slučajen pita.
Recimo furešt.
Za neku ulicu.
Ma ča furešt, ma i naš domaći svit...
Među prvin ulicama ča su prominile ime u Splitu, bila je Balkanska ulica. Sad je to Vukovarska ulica, a mi nekako priko noći nismo više bili balkanci.
I sad bi reka, aj dobro, nismo više balkanci, al kako to da više nismo ni radnici...
Jerbo, mislin da je u tom valu promjena imena ulica nastradala i radnička klasa...
Današnja Gundulićeva ulica je prije bila Radničko Šetalište.
Pa se mislin onako, a ja san radnik cili svoj život, da je vlast bila u pravu kad je prominila ime toj ulici...jerbo, ča radnik ima šetat, radnik triba radit...cilu godinu, po mogućnosti sa što manje odmora.
I tako, dan danas toj akciji se pridružuju svekoliki hrvatski tajkuni ča su za male pineze dobili tvornice, dućane, robne kuće i šta ti ga ja znan, omogućujući radnicima da rade na Badnjak, Božić , Uskrs, nedilje, praznike ...i te de (i tako dalje).
I onda se mislin kako su političari ipak bili u pravu, govoreći nam kako će u novoj državi se malo radit a dobro živit.
I jesu, stvorili su državu u kojoj oni malo rade i dobro žive. Eto, nisu nam lagali.
A evo...skoro ću s broda ...malo doma pa opet na more. Pa opet tako...
I ne bi se s njiman minja za sve šolde ovega svita.
A i dan danas znan reć kad me nekor pita za jednu ulicu u Splitu:
"Jel to bivša Paićeva?"

Kad san bija mali, možda otprilike svojih 6-7 godina, moj pokojni otac me je odveja prvi put na Bačvice, čuveno spli'sko kupalište.. Mislin, vodija je on mene i prije, al se ja eto sićan tih Baća u tim godinama. Išli smo cilu godinu, nije bilo ono, a sad je lito pa se idemo kupat.
Čak i u veljači, sićan se jedne godine, mislin da je bilo 14. veljače igrali smo picigin. Posli bi sa Starin iša šetat uz obalu, a najveći mi je gušt bija điravat poslin bure ili nevere, ono kad zbonaca...
Nekako mi je fascinantna priroda sa svim svojim mušicama, jerbo nakon šta se ispuše i išvoga, poslin toga se sve smiri...Ka i čovik.
Zato san i odabra naslov Bloga - Prije Bonace....jerbo zna se ča ide prije bonace...a takav je i život.
Navigan, evo ima dosta vrimena, i volin svoj posal. Rekli bi naši stari - "Uzelo ga More!"
Sićan se dok san bija na liniji za Montreal,na kontejnerskin brodovima, ono kad bi izašli iz kanala St. Lawrence, ona blažena bonaca...more ka uje, a ja bi odma zna da je bila nevera na kvadrat koji dan ranije. I sta bi na kuvertu, zapalija cigaret i gleda...u daljini nepregledan horizont i ravna crta - Bonaca. Čuješ samo šum vitra koji dolazi od broda koji lagano klizi priko mora...a mi idemo prema slijedećen portu. E, i jedva bi čeka da se vežemo u porat i da iden uzet telefonsku karticu i zvat doma. Tad nije bilo sve ove tehnike, mobitela, laptopa....
A onda opet nazad, priko Atlantika. A ja bi zna, da me čeka ono vrime posli bonace...jerbo je to ono isto ka i prije bonace.
Bure i Nevere.
Al' to je život.
Netko će reć...a ča pizdiš...ko te je tira na More....
A ja neznan ča bi mu reka...možda samo...ma nisan ja izabra More...
More je izabralo mene.